Naslovna Teritorije Gruzija

Gruzija

Proširite sadržaj
Javna etika i odgovornost prema građanima

Javna etika i odgovornost suštinski su važni pojmovi na kojima počiva delotvorna lokalna ili regionalna vlast. Ti pojmovi se odnose na kulturu, procese, strukture i pravila, koji zajedno obezbeđuju da oni koji su na javnoj funkciji postupaju u širem javnom interesu, a ne u svom, sebičnom interesu. To je suštinska odlika dobrog upravljanja i važno je da javna etika i odgovornost budu poštovani i da na njih motre merodavne organizacije.

Etika otelotvoruje pravila koja definišu ponašanje javnih funkcionera[1] kako bi se obezbedilo da javnost bude tretirana pošteno i ravnopravno. Etika pomaže funkcionerima da donose bolje odluke u javnom interesu i pomaže ljudima da vrednuju odluke koje javni funkcioneri donose u njihovo ime.

Javna odgovornost obezbeđuje da funkcioneri otvoreno snose odgovornost za odluke koje donose u ime javnosti. Ako nema javne etike i odgovornosti, mogu da napreduju korupcija i nesavesno obavljanje dužnosti. Kao što je istaknuto u završnom poglavlju ovog teksta, korupcija nanosi štetu pojedincu, društvu, privredi i vlasti u čitavom nizu aspekata. Pridavanje prioritetnog značaja javnoj etici i odgovornosti može pomoći da se spreče najgori ekscesi moći i da se podstaknu lokalne vlasti da donose odgovornije i pravednije odluke.

Čak i tamo gde korupcija nije endemska, nepostojanje javne etike i odgovornosti može korozivno delovati na poverenje javnosti u vlast, javne institucije i funkcionere. Iako je odnos između javne etike i odgovornosti složen, dosledna i blagovremena primena i jednog i drugog može pomoći u izgradnji i jačanju poverenja između javnosti i vlasti.

Osim toga, javna etika i odgovornost mogu doprineti pozitivnom okruženju tamo gde se shvata da građani i druge zainteresovane strane doprinose kvalitetu procesa odlučivanja. U kombinaciji sa alatima za učešće građana, javna etika i odgovornost mogu pomoći da se osigura da lična iskustva, stručnost, znanje i nadzor građana uvećaju vrednost odluka koje donose vlasti i javni funkcioneri i osnaže te odluke.

Izabrani predstavnici treba da budu svesni procesa nadzora nad prijavama imovine i treba da znaju koji organ na koji način i kakve sankcije može da primeni ako funkcioner podnese lažnu ili nepotpunu prijavu. Izabrani predstavnici dužni su da znaju pravila kojima se uređuje pitanje uzbunjivanja i treba da budu upućeni u to koji funkcioner ili funkcioneri snosi odgovornost za razmatranje pritužbi uzbunjivača i njihovih prijava pogrešnog postupanja i malverzacija. Lokalne vlasti dužne su da obezbede obuku uz rad za novoizabrane predstavnike i da omoguće redovnu obuku za osvežavanje znanja namenjenu svim izabranim funkcionerima. Znanje i razumevanje pravnog i institucionalnog okvira suštinski su važni da bi izabrani predstavnici mogli da uspeju u svojoj ulozi uzora političkog integriteta.

Naposletku, javna etika i odgovornost predstavljaju ključ za poboljšanje javnih službi zato što javne službe, koje su u većoj meri responzivne i odgovorne pred građanima, mogu samo  koristeći njihove uvide, ideje, energiju i nadzor da rade bolje za dobrobit ljudi i zajednice u celini.

Kada se sve to zajedno sagleda, jasno je da javna etika i odgovornost pomažu da se osigura da proces odlučivanja i opredeljivanja sredstava bude pravičan, efikasan i delotvoran, što pomaže procvatu demokratije, privrede i društva. U tom cilju Kongres lokalnih i regionalnih vlasti Saveta Evrope doneo je Evropski kodeks ponašanja za sva lica koja su uključena u lokalno i regionalno upravljanje, kako bi ohrabrio lokalne i regionalne vlasti i udruženja lokalnih i regionalnih vlasti da kreiraju odgovarajuće obrazovne programe za upravljanje integritetom i da primene savetodavne usluge kako bi pomogli zaposlenima da identifikuju potencijalna područja etičkog rizika i situacije sukoba interesa i da znaju kako da prevaziđu takve situacije.

Transparentnost i učestvovanje građana važni su mehanizmi za promovisanje javne etike i odgovornosti u centralnoj i lokalnoj vlasti. U nedavnom izveštaju Evropskog komiteta regiona pod nazivom „Sprečavanje korupcije i promovisanje javne etike na lokalnom i regionalnom nivou u zemljama Istočnog partnerstva“ utvrđeno je da je upravo nedostatak transparentnosti predstavljao glavnu slabost svih razmatranih slučajeva. U ovom priručniku navodi se širok spektar mehanizama transparentnosti i građanskog učestvovanja koje lokalne i regionalne vlasti mogu da usvoje.

 

[1] U ovoj publikaciji izraz „javni funkcioner” odnosi se na izabrane predstavnike javne vlasti i državne službenike (bilo na lokalnom i regionalnom nivou ili nivou centralne vlasti) koji imaju zakonodavnu, upravnu ili sudsku funkciju, kao i na sva lica koja obavljaju neku javnu funkciju, uključujući rad u nekoj javnoj agenciji ili državnom preduzeću.

 

Kodeksi etičkog i profesionalnog ponašanja

Etički kodeksi utvrđuju osnovna načela kojih se moraju pridržavati državni službenici, kao što su integritet, nesebičnost i otvorenost. Kodeks ponašanja se oslanja na etički kodeks radi formulisanja standarda i prakse koju treba primeniti u posebnim okolnostima koje su karakteristične za određenu instituciju.

Kodeksom ponašanja utvrđuju se konkretni standardi profesionalnog ponašanja koji se očekuju u većini situacija i daju se smernice javnim funkcionerima za postupanje u takvim situacijama. Pored toga, kodeksi ponašanja unose transparentnost i javnu odgovornost u način funkcionisanja vlasti.

Međunarodni standardi

Dobro koncipirani etički kodeksi i kodeksi ponašanja pomoći će da se ispune sve veća očekivanja javnosti, privrednika i civilnog društva u pogledu veće transparentnosti i integriteta vlasti i staviće težište aktivnosti vlasti na to da se obezbede visoki etički standardi među javnim funkcionerima i izabranim predstavnicima. Kao takvi, etički kodeksi i kodeksi ponašanja mogu predstavljati podršku razvoju poverenja između javnosti i institucija vlasti i funkcionera. Važno je da postoje kodeksi ponašanja i za državne službenike i za izabrane funkcionere, kao i da se obezbede obuka i usmeravanje da bi se osiguralo to da svi funkcioneri u potpunosti razumeju značenje pravila kodeksa. Treba jasno propisati disciplinske mere i sankcije i treba ih dosledno primenjivati u slučaju nepovinovanja odredbama kodeksa.

Sledeće međunarodne konvencije i standardi odnose se na etičke kodekse i kodekse profesionalnog ponašanja:


Dobre prakse

Mehanizmi pritužbe

Mehanizmi pritužbe omogućuju građanima da upute povratne informacije javnim vlastima o standardu usluga koje dobijaju. Pritužbe su važan mehanizam odgovornosti koji omogućuje državnim službenicima i izabranim funkcionerima da identifikuju mesta na kojima se javne usluge pružaju neefikasno, neefektivno i neravnopravno. Kada takvi mehanizmi dovedu do hitnog i delotvornog rešavanja pritužbi, oni mogu pomoći da se stvore uslovi za povećano poverenje građana u državnu upravu.

Međunarodni standardi

Da bi se obezbedilo poverenje u mehanizme, lokalne vlasti treba da se postaraju da razmotre i reše svaku pritužbu bez odlaganja i sveobuhvatno. Mehanizmi za podnošenje pritužbi mogu postati pristupačniji ako se primeni pristup „sve na jednom mestu“, tako da građani više ne budu primorani da traže pomoć po različitim kancelarijama i posećuju razne veb-sajtove.

Ako se vlast opredeli za pristup koji je u većoj meri proaktivan kako bi sprečila ponavljanje sličnih uzroka pritužbi, onda ti žalbeni mehanizmi mogu da joj pomognu da identifikuje nove pristupe pružanju usluga i da poveća učestvovanje građana. Da bi se to postiglo, valjalo bi žalbene mehanizme kombinovati sa periodičnim procenama pružanja usluga, uključujući korišćenje anketa javnog mnjenja i razmenu iskustava i instrumenata s drugim lokalnim vlastima kako bi se podstakla šira primena dobre prakse i kako bi se oprobali i testirali razni instrumenti i alati.

Ne postoje konkretni međunarodni standardi za mehanizme za podnošenje pritužbi kada je reč o javnim uslugama. Međutim, mehanizmi i postupci za odgovaranje na pritužbe inkorporirani su u međunarodno pravno jemstvo prava na učestvovanje u poslovima lokalne vlasti i o tome postoji nekoliko izuzetno korisnih smernica i priručnika organizacija civilnog društva. Vidi, na primer:


Dobre prakse

Mehanizmi za rešavanje pritužbi i žalbi

Mehanizmi za rešavanje pritužbi i žalbi (Grievance redress mechanisms − GRM) instrumenti su koji omogućuju da se ode dalje od samog prijema žalbe jer utvrđuju druge kanale za povratne informacije koje građani mogu koristiti kao GRM da bi se obratili institucijama vlasti i opštinama izražavajući svoju zabrinutost zbog uticaja sektorskih politika i načina njihove primene na same građane. Onda kada sektorska politika neke javne službe pogađa interese građana ili kada neka odluka organa centralne ili lokalne vlasti izazove žalbe jednog dela građana, zainteresovane strane mogu da koriste sistem za rešavanje žalbi i pritužbi koji uspostave službe vlasti i lokalni opštinski organi da bi izneli svoje pritužbe i žalbe. Ti mehanizmi se ne koriste kao zamena sudskog ili revizorskog sistema, niti se koriste za formalnu istragu; isto tako, ne postoji odgovarajući mehanizam za izražavanje pritužbi i žalbi zbog radnji koje su potencijalno kriminalne, kao što su slučajevi korupcije. GRM je predviđen isključivo za saradničko rešavanje pritužbi i žalbi.

Međunarodni standardi

Mehanizmi za rešavanje pritužbi i žalbi predstavljaju uslugu koja se ostvaruje u direktnom kontaktu i građani je koriste za delotvorno rešavanje svojih pritužbi i/ili žalbi. Osim toga, poslovne organizacije mogu koristiti GRM za ublažavanje rizika po svoje poslovanje i u tom smislu GRM može prerasti u hitan i delotvoran mehanizam za rešavanje sporova kako bi se stvar rešila vansudskim putem.

Delotvorni mehanizmi za rešavanje žalbi i pritužbi mogu poslužiti tome da se identifikuju obrasci korupcije i nesavesnog obavljanja dužnosti i za utvrđivanje sektorske politike za sprečavanje korupcije. Da bi se osigurao veći pristup, važno je podići nivo svesti javnosti o GRM i pružiti besplatne savete građanima o formulisanju žalbi i pritužbi i o tome kako da postupe, odnosno koje korake treba da preduzmu kada traže da se neka njihova žalba reši.

Standarde za žalbene mehanizme uglavnom su utvrdile međunarodne organizacije kao što su Svetska banka, Azijska banka za razvoj (ADB), Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) i Evropska komisija. Ti standardi su uglavnom vezani za utvrđivanje pravnog okvira za zaštitu prava građana. Predstavljeni su u sledećim vodičima i smernicama:


Dobre prakse

Zaštita uzbunjivača

Korupcija i druge akcije koje su štetne po javni interes, između ostalog i po javno zdravlje, u većoj meri su zastupljene u organizacijama koje ne poseduju kulturu transparentnosti i nadzora. Uzbunjivač je osoba koja iznese informacije o nezakonitim ili neetičkim radnjama u nekoj privatnoj ili javnoj organizaciji, a prava uzbunjivača koji ukaže na štetnu radnju ili činjenje ili nečinjenje koje može ugroziti javni interes treba da budu zaštićena zakonima o zaštiti „uzbunjivača“. Iako je uzbunjivač najčešće zaposleni u nekoj firmi, on isto tako može biti i podizvođač, isporučilac, osoba na neplaćenoj praksi ili volonter. Zaštita uzbunjivača je važna i u privatnom sektoru, ne samo tamo gde oni mogu da otkriju podmićivanje javnih funkcionera ili praksu koja je štetna po zaštitu životne sredine ili koja ugrožava javno zdravlje i bezbednost.

Međunarodni standardi

Većina uzbunjivača iznese svoju zabrinutost interno ili se obrati regulatornim ili policijskim organima, a ne obraća se neposredno javnosti. Zaštita uzbunjivača i organizaciona kultura koja daje prioritet transparentnosti i dijalogu doprinose podsticanju odgovornosti, izgradnji poverenja u integritet vlasti i ohrabruje da se prijavi nezakonito postupanje i korupcija. Zaštita uzbunjivača može motivisati službenike da prijave štetnu praksu, a da pritom ne strahuju od represalija i osnažuje transparentnost i poverenje unutar organizacije kao i spolja, poverenje građana u to da se etika poštuje i sprovodi i da se malverzacije otkrivaju i uklanjaju.

Prava uzbunjivača mogu biti osnažena tako što će se podsticati jasni procesi i omogućavati bezbedni poverljivi kanali za obelodanjivanje informacija. Treba uvesti i dosledno primenjivati eksplicitne pravne lekove, uključujući kazne, kako bi se stalo na put represiji protiv uzbunjivača. Obuku službenika u odeljenjima za ljudske resurse u lokalnoj vlasti i u vladinim agencijama treba dopuniti tako da se radi na podizanju svesti javnosti jer je to jedini način da građani i državni službenici shvate pozitivne rezultate uzbunjivanja u smislu održavanja konkretne materijalne vrednosti, poverenja u javne vlasti i kvaliteta usluga.

Postoje sledeće međunarodne konvencije i standardi koji se odnose na zaštitu uzbunjivača:


Dobre prakse

Obelodanjivanje: prijava imovine i sukobi interesa

Obelodanjivanje je akt rutinskog objavljivanja i ažuriranja posebne vrste informacija, što ponekad nalaže zakon, kao što su finansijski interesi javnih funkcionera. Time se mogu podržati mere za sprečavanje korupcije jer se zahteva da se rutinski objavljuju podaci o imovini i interesima koji bi mogli predstavljati sukob interesa. Sukob interesa nastupa ili se može pretpostaviti da nastupa onda kada privatna imovina ili interesi javnog funkcionera mogu nepropisno da utiču na sektorsku politiku i odluke koje ti funkcioneri donose u vršenju svoje zvanične funkcije.

Međunarodni standardi

Zahtev za obelodanjivanje može doprineti izgradnji poverenja građana u transparentnost i integritet lokalnog odlučivanja. Ti zahtevi takođe mogu pomoći javnim funkcionerima da se redovno objavljuju ažurirane informacije koje sprečavaju pojavu sukoba interesa među zaposlenima. Obelodanjivanje podataka o finansijskoj imovini takođe pruža važne informacije koje mogu pomoći da se razjasni da li možda izabrani funkcioneri ili državni službenici imaju neko bogatstvo koje je nesrazmerno njihovim prihodima, bilo da se ti službenici zaštite od lažnih optužbi, bilo da se ti podaci iskoriste kao dokaz nezakonitog bogaćenja na koje se kod njih sumnja.

Pružanje usluga na nivou lokalne vlasti, bilo da je reč o građevinarstvu ili o učestvovanju na konkursu za poveravanje poslova i zadataka upravljanja otpadom, često podleže sukobu interesa zbog bliskosti lokalnih preduzetnika i funkcionera koji učestvuju u vlasti. Poverenje javnosti i poslovnih krugova u to da je na primer konkurencija za učešće na tenderima koje raspisuju lokalne vlasti otvorena za sve bez ikakve diskriminacije biće znatno veće ako i izabrani funkcioneri i državni službenici koji su uključeni u raspisivanje tendera i ocenjivanje tenderskih prijava prethodno prijave svu svoju imovinu i interese (uključujući imovinu i interese članova uže porodice).

Važno je da institucije koje su nadležne za prikupljanje prijava imovine i nadzor nad njima budu zaštićene od političkih i drugih mešanja u njihov posao, na primer tako što će se omogućiti da njihov rad nadziru nezavisni etički odbori. Isto tako, funkcioneri lokalne vlasti treba da dobiju jasne smernice o tome šta je to što treba da prijave, kao i da budu upućeni u zakone o borbi protiv korupcije. Dobro primenjen i redovno ažuriran i nadziran sistem prijavljivanja imovine može doprineti delotvornom radu tužilaštva.

Obelodanjivanje je važan element u konvencijama i standardima protiv korupcije koji su pobrojani na drugim mestima u ovom priručniku. Posebno su važni sledeći instrumenti:


Dobre prakse

Transparentnost

Načelo transparentnosti primenjuje se kako bi se osiguralo da svi oni na koje se odnose administrativne odluke imaju sveobuhvatne informacije o rezultatima i implikacijama sektorskih politika i o procesu odlučivanja. Kada su informacije o politici, programima i aktivnostima vlasti javno dostupne, građani i lokalne zajednice mogu  dobro da razumeju postupke vlasti, da svoje izbore donose na osnovu činjenica o kojima su informisani i da učestvuju u lokalnim procesima odlučivanja. To takođe omogućuje izabranim funkcionerima, kako onima koji su u vlasti, tako i onima koji su u opoziciji, da donose odluke na osnovu činjenica s kojima su upoznati i da vrše delotvoran nadzor i pozivaju izvršnu vlast na odgovornost za postupke koje preduzima. Pored toga, pristup informacijama suštinski je važan za novinare i predstavnike civilnog društva kako bi mogli delotvorno da obavljaju svoju funkciju čuvara javnog interesa i pozivaju vlasti na odgovornost.

Lokalna vlast treba da stavi podatke na raspolaganje javnosti u pristupačnom formatu i blagovremeno. To omogućuje građanima i zainteresovanim stranama da učestvuju u procesima odlučivanja iz perspektive poznavalaca činjenica i da nadziru i vrednuju način na koji vlasti sprovode politiku i donose odluke kako bi mogli da pozivaju na odgovornost javne funkcionere za mere koje preduzimaju. Transparentnost se postiže primenom čitavog niza mehanizama, što je sve nadogradnja na pravo građana na pristup informacijama. To obuhvata obelodanjivanje finansijske aktive i interesa visokih javnih funkcionera i izabranih funkcionera, kao i objavljivanje informacija u pristupačnom formatu, u otvorenom kodu i tako da se mogu  pretraživati.

Prema definiciji koju je utvrdila Fondacija otvorenog znanja (Open Knowledge), „otvoreni podaci su podaci koji se mogu slobodno koristiti, ponovo koristiti i koje svako može da restribuira – uz jedini uslov da se ti podaci atribuiraju i da se šeruju u tom vidu”. Prema tome, pojam otvorenih podataka po svom sadržaju nadilazi dostupnost javnih informacija i usredsređuje se na način njihove primene, što donosi dodatne ekonomske, socijalne i političke koristi. Da bi se to moglo postići, objavljeni podaci treba da budu potpuni, trajni, da nisu ekskluzivni, ne smeju biti diskriminatorni, ne smeju predstavljati predmet vlasništva i moraju poticati iz primarnih izvora i moraju biti dostavljeni blagovremeno i u formatima koji se mogu mašinski čitati (Više detalja o načelima otvorenih podataka može se naći u sledećim izvorima: ovde i ovde).

Ograničen pristup javnim informacijama negativno se odražava na poverenje javnosti u institucije, povećava potencijalne rizike od korupcije i ograničava mogućnosti koje razne zainteresovane strane imaju na raspolaganju za nadzor nad postupcima vlasti. Takvim ograničenim pristupom takođe se osujećuju napori građana i zainteresovanih strana da učestvuju u kreiranju politike ili da utvrđuju političke preporuke za pozitivne promene koje bi se zasnivale na dokazima i činjenicama. Praksa pokazuje da zakonsko uređenje pristupa informacijama i valjano sprovođenje mera predstavljaju suštinski važan činilac podsticajnog okruženja za pristup građana informacijama.

Smatra se da javne nabavke predstavljaju jednu od ključnih oblasti koja je podložna korupciji. Njihova vrednost iznosi oko 12% globalnog bruto domaćeg proizvoda, a u većini privreda sa visokim dohotkom kupovina robe i usluga učestvuje sa jednom trećinom u ukupnoj javnoj potrošnji. Ukratko rečeno, javne nabavke su važna oblast potencijalne korupcije, dosluha i drugih vidova nezakonitog postupanja. Da bi se izbegli rizici od korupcije u vezi s javnim nabavkama, u sve većoj meri su dostupni elektronski alati i platforme koji funkcionišu preko rešenja zasnovanih na otvorenim podacima i vlasti te instrumente koriste za reformisanje konkursne procedure koja se primenjuje u slučaju javnih nabavki. U kombinaciji sa otvorenim ugovaranjem (to je ono ugovaranje u kojem se sve ponude dostavljene na konkurs javno saopštavaju), jačanje potpuno pristupačnog i javnosti dobro prikazanog procesa javnih nabavki otvara te tendere za veći broj učesnika i smanjuje prostor za praksu koja osujećuje zdravu konkurenciju i za podmićivanje.

Drugi važan činilac načela transparentnosti jeste otvorenost finansiranja političkih stranaka i izbornih kampanja jer je veoma važno da biračko telo zna koji su izvori finansiranja i na koji se način novac troši kako bi moglo da donosi odluke zasnovane na činjenicama i da razume koji finansijski, politički ili drugi interesi pružaju podršku određenim kandidatima ili strankama. Transparentnost političkih donacija predstavlja preventivnu meru koja sprečava da se u politici i u izbornim kampanjama koristi novac potekao iz nezakonitih ili kriminalnih izvora.

Konačno, da bi se osiguralo da se državni resursi koriste ekonomično, efikasno i efektivno, mora se obezbediti nezavisnost i institucionalni kapacitet tela odgovornog za spoljnu reviziju. Šira javnost treba da ima mogućnost da se upozna sa izveštajima i revizor je taj koji treba da izda glavne preporuke. Spoljna revizija je važna za identifikaciju krupnih izazova u javnom sektoru, za povećanja transparentnosti i postignuća javnih institucija, kao i za kreiranje politike koja će biti čvrsto utemeljena na dokazima.

Pristup informacijama

Pristup informacijama je zakonsko pravo građana da traže i da dobiju informacije od javnih vlasti. Pristup informacijama se često utvrđuje zakonom o slobodi informisanja. Kao sastavni deo prava na slobodu izražavanja, pristup informacijama je ljudsko pravo. Kao sastavni deo prava na slobodu izražavanja, pristup informacijama predstavlja ljudsko pravo[i] i svako treba da ima pravo da pristupi informacijama javnih organa i javnih agencija u skladu s načelom maksimalnog obelodanjivanja uz set izuzetaka koji može biti uzan i jasno definisan i srazmeran interesu koji ga pravda (npr. razlozi bezbednosti ili zaštita privatnosti podataka). 

[i] Na svom prvom zasedanju 1946. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Rezoluciju 59(I), u kojoj je utvrđeno da je „sloboda informisanja osnovno ljudsko pravo i predstavlja kamen temeljac svih sloboda kojima su Ujedinjene nacije posvećene“. Dostupno na: https://undocs.org/en/A/RES/59(I)

U članu 19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (1948) utvrđeno je da osnovno pravo na slobodu izražavanja obuhvata pravo na „traženje, dobijanje i saopštavanje informacija i ideja preko svih medija i bez obzira na granice”. Dostupno na: https://www.un.org/en/udhrbook/pdf/udhr_booklet_en_web.pdf

 

Međunarodni standardi

Pristup informacijama podržava odgovornost, nadzor nad vlašću i praćenje korupcije. On je isto tako presudno važan za učestvovanje građana u odlučivanju koje je utemeljeno na dokazima i činjenicama i samim tim ima suštinsku važnost za delotvorno funkcionisanje demokratije. Slobodan pristup informacijama omogućuje civilnom društvu da prati i nadzire postupke lokalnih vlasti. Ono služi tome da se spreče javni funkcioneri koji su spremni da zloupotrebe svoj položaj i na osnovu njega se dobijaju podaci neophodni za vođenje javne rasprave zasnovane na pouzdanim informacijama.

Proaktivno objavljivanje maksimalne količine informacija u većini dostupnih formata služi tome da se smanji potreba da građani i akteri podnose pojedinačne zahteve za informacije. Pored toga što treba da omoguće da maksimalna količina informacija bude dostupna u elektronskom formatu, lokalne vlasti treba da ustanove prioritete i odrede zvaničnike nadležne za slobodu informisanja u svojim opštinama. Oni treba da pripreme i objavljuju detaljne preporuke namenjene kako građanima, tako i lokalnim vlastima i da iznose jasne smernice o žalbenom postupku ako se ne izađe u susret zahtevu za predočavanje informacija. Takođe je važno analizirati zahteve građana za određene informacije ako se takvom zahtevu nije izašlo u susret. Isto tako je važno analizirati zahteve za informacijama koje upućuju sami građani, a ne grupe zainteresovanih strana, naročito je važno pratiti tendencije i eventualna dupliranja zahteva kako bi vlasti potom mogle proaktivno objavljivati takve informacije.

Pristup informacijama je suštinska komponenta jednog broja konvencija i standarda protiv korupcije koji su navedeni u drugim delovima ovog priručnika. Osim toga, pristup informacijama leži u osnovi jednog broja dokumenata UN o zaštiti ljudskih prava. Sledeći instrumenti se konkretno odnose na pristup informacijama:


Dobre prakse

Otvoreni podaci

Otvoreni podaci (Open data) podaci su i informacije koji se objavljuju u formatu koji se može slobodno koristiti, modifikovati i deliti s drugima. OECD saopštava da su otvoreni podaci skup sektorskih politika koje promovišu transparentnost, odgovornost i stvaranje vrednosti kroz omogućavanje svima da koriste podatke vlasti. Time što čine dostupnima podatke do kojih se dolazi aktivnošću javnih organa vlasti postaju transparentnije i odgovornije pred građanima. Otvorenim podacima podržava se i privredni rast i razvoj usluga koje su usredsređene na građane, a na taj način javni organi i tela, privatni sektor i građanski akteri obezbeđuju i važne informacije za istraživanje i inovacije.

Međunarodni standardi

Promovisanje otvorenih podataka preko portala gde su sve informacije na jednom mestu (one-stop portal) može dodatno proširiti okvire interoperabilnosti skupova podataka kada je reč o istraživanju i analizi. Rezultati mogu poboljšati efikasnost i domašaj pružanja usluga i smanjiti korupciju. Kampanje za podizanje svesti među grupama zainteresovanih strana, medija, poslovnih krugova i šire javnosti mogu doneti delotvornu saradnju različitih aktera i poboljšanja u pogledu rešenja koja se odnose na prevoz, rekreativne objekte, parking-prostore, zdravstvene usluge i mnogo toga drugog.

Važno je da se ustanove konzistentni standardi otvorenih podataka za sve otvorene podatke i da se obezbedi maksimalna interoperabilnost i pretraživost podataka. Lokalne vlasti takođe treba da osiguraju da kvalifikovano osoblje upravlja objavljivanjem opštinskih otvorenih podataka i zato treba da obučavaju zaposlene standardima otvorenih podataka.

Otvoreni podaci predstavljaju relativno novu pojavu za koju ne postoje zvanično utvrđeni standardi. Međutim, ipak postoji izvestan broj korisnih smernica:


Dobre prakse

Javne nabavke

Javne nabavke se odnose na postupak u kome javne vlasti, uključujući lokalne vlasti, kupuju rad, dobra ili usluge. To je suštinski važan deo pružanja javnih usluga lokalnih i regionalnih vlasti; efikasne i isplative javne nabavke predstavljaju ključ za dobro upravljanje.

Međunarodni standardi

Budući da javne nabavke predstavljaju veliki procenat ukupne javne potrošnje i transfera javnih resursa u privatni sektor ili sektor neprofitnih organizacija, ceo taj postupak je naročito ranjiv na korupciju. Javne vlasti treba da primenjuju nove tehnologije kako bi povećavale transparentnost u vezi s javnim nabavkama i kako bi podsticale nove ekonomske aktere da učestvuju u konkursnim postupcima s punim poverenjem da je na delu slobodna i pravična tržišna utakmica. Time što se svi tenderi (konkursi) objavljuju na zajedničkoj onlajn platformi biće svedena na minimum pojava neobjavljenih tendera i direktnih pogodbi. Korišćenje otvorenog ugovaranja i otvorenih konkursnih rešenja takođe omogućuje veći nadzor nad postupkom, čime se dalje sužava prostor za koruptivnu praksu. Otvoreni sistemi ugovaranja imaju preventivno dejstvo zato što će se funkcioneri uzdržavati od manipulisanja procesom ugovaranja ako znaju da će biti primenjeno sveobuhvatno obelodanjivanje kompletnog postupka odvijanja konkursa i sklapanja ugovora.

Lokalne vlasti treba da se postaraju da postoji sveobuhvatan sistem za nadzor nad poštovanjem odredaba zakona o javnim nabavkama, kao i da postoji odgovarajući mehanizam za razmatranje žalbi i pritužbi, koji omogućuje neodložno i sveobuhvatno reagovanje na te žalbe i pritužbe. Vlasti takođe treba da nadziru sprovođenje ugovora, naročito prekoračenja rokova i povećanja troškova kako bi osigurale da se dobit ostvarena na početku kroz ugovorenu cenu i kvalitet isporuke ne dovede u pitanje tokom sprovođenja samog ugovora.

Sledeće međunarodne konvencije i standardi odnose se na javne nabavke:


Dobre prakse

Spoljna revizija

Spoljna revizija predstavlja redovni nezavisni nadzor i ocenjivanje računa i finansijskih informacija kako bi se osiguralo da se javni novac troši zakonito i efikasno. Spoljne revizije se preduzimaju u skladu s merodavnim zakonima i pravilima kako bi se podržala odgovornost vlasti. Pored revizije finansijskih izveštaja lokalnih budžetskih institucija spoljna revizija može da ide i korak dalje od finansija kako bi se ocenilo ukupno delovanje vlasti u odnosu na ciljeve koje su same postavile ili kako bi se ocenilo kako vlasti realizuju programe i pružaju usluge građanima.

Međunarodni standardi


Dobre prakse

Finansiranje političkih stranaka

Finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja neophodan je činilac demokratskog procesa. Ono omogućuje izražavanje političke podrške i održavanje izborne utakmice. Načela upravljanja finansiranjem političkih stranaka treba da obuhvate pravičnost u raspodeli državnih novčanih sredstava, stroga pravila koja uređuju pitanje transparentnosti i ograničenja veličine privatnih donacija, gornju granicu troškova predizbornih kampanja, punu transparentnost finansiranja i trošenja, nezavisne izborne komisije, nezavisnu reviziju finansiranja kampanja i dosledno izricanje srazmernih sankcija kandidatima i političkim strankama koji krše utvrđena pravila (to mogu biti novčane kazne ili smanjenje državnog udela u budućim izbornim kampanjama).

Međunarodni standardi

Jasna pravila i transparentno izveštavanje o finansiranju političkih kampanja i troškovima u tim kampanjama suštinski su važni za održanje poverenja u političke kandidate, političke stranke i u institucije vlasti. Neravnoteža u finansiranju političkih stranaka može dovesti do nečije nepravične prednosti, omogućiti da moćni uskim interesi imaju neprimeren uticaj i stvoriti rizik da će politiku „zarobiti“ uski privatni interesi i da će ona na taj način služiti ciljevima tih uskih privatnih interesa, a ne javnom interesu.

Mehanizmi i pravila o ograničenjima finansiranja političkih stranaka i o budžetskom finansiranju političkih kampanja treba da budu koncipirani na način koji obezbeđuje jednake uslove izborne utakmice za različite političke kandidate i stranke koje učestvuju na izborima i da služe očuvanju nezavisnosti političkih snaga u odnosu na one koji im pružaju finansijsku podršku.

Sledeće međunarodne konvencije i standardi odnose se na finansiranje političkih stranaka:


Dobre prakse

Učešće građana

„Pravo građana da učestvuju u vođenju javnih poslova“, uključujući poslove na lokalnom nivou, izričito je utvrđeno u Evropskoj povelji i u Dodatnom protokolu uz Povelju, u kome se utvrđuje da „pravo na učešće u poslovima lokalne vlasti označava pravo da se pokušaju utvrditi ovlašćenja ili da se utiče na vršenje ovlašćenja i odgovornosti lokalne vlasti“. Kada se lokalne vlasti konsultuju sa građanima i zajedno s njima kreiraju i vrednuju javne usluge, one time utiru put ka boljim ishodima sektorskih politika i ka većem uzajamnom poverenju između građana i vlasti.

Učešće građana podrazumeva da čitav niz lokalnih zainteresovanih strana, kao što su aktivisti civilnog društva, novinari, pripadnici akademskih krugova, predstavnici poslovnih krugova, lokalnih zajednica i sami aktivni građani, ima pristup poslovima lokalne vlasti. Veoma je važno da taj vid participacije građana bude inkluzivan kako bi se uzeli u obzir stavovi šire javnosti, ekspertskih aktera i raznih reprezentativnih grupa, uključujući grupe ranjivih i marginalizovanih lica. Osim toga, angažovanje zainteresovanih aktera mora obuhvatiti one na čije će živote i interese neposredno uticati sprovođenje odluka o kojima je reč. Da bi se osiguralo da ti zainteresovani akteri budu valjano identifikovani, neophodno je organizovati javne konsultacije pre nego što se donesu obavezujuće odluke u vezi sa akcijom ili pre nego što se prezentira konačni predlog odluke. Otvoreniji konsultativni proces podrazumeva da vlasti prvo pozivaju zainteresovane aktere da identifikuju probleme, izazove i mogućnosti, koje potom razmatraju, a tek potom ispituju različite političke scenarije pre nego što pristupe izradi predloga odluka.

Participativni mehanizmi mogu se grupisati u sledeće kategorije koje odražavaju različite nivoe angažovanja:

  • informisanje javnosti o lokalnim prioritetima, programima i planovima vlasti;
  • održavanje konsultacija sa javnošću i/ili određenim grupama ljudi o javnim sektorskim politikama i prikupljanje podataka o njihovim iskustvima ili ekspertizi;
  • saradnja sa javnošću i/ili određenim grupama na razvoju rešenja lokalnih problema [uključujući procese zajedničkog kreiranja, kao što je formulisanje obaveza Akcionog plana Partnerstvo za otvorenu upravu (OGP)];
  • angažovanje lokalnih zajednica u procesima odlučivanja kroz raspravu, glasanje (kao što su participtivno budžetiranje i održavanje referenduma) i kroz druge instrumente odlučivanja.

 

Prema Dodatnom protokolu, „zakonom se obezbeđuju sredstva olakšavanja za ostvarivanje“ prava građana na učestvovanje. Da bi navedeni oblici učestvovanja predstavljali istinsko angažovanje, a ne samo simboličke akcije lišene sadržaja, potrebno je da proces konsultacija u vezi sa formiranjem novih sektorskih politika i donošenjem novih propisa bude potkrepljen zakonskom regulativom i smernicama, kao i čvrstom političkom voljom.

Inkluzivno kreiranje politike u isto vreme mora biti delotvorno, a javnost treba da bude dobro informisana o svojim pravima, mogućnostima kao i o načinima na koje može da učestvuje u lokalnom odlučivanju. Procesi kreiranja politike treba da budu jasno naznačeni znatno unapred da bi se građanima i zainteresovanim grupama aktera omogućilo da pripreme svoje predloge i intervencije. Rokovi moraju biti objavljeni unapred i pritom treba jasno naznačiti kada je tačno moguće angažovanje građana kako bi se osiguralo da će ta participacija biti smislena i sadržajna aktivnost, a lokalne vlasti treba da obezbede sve potrebne povratne informacije onima koji iznose političke predloge ili preporuke. Lokalne vlasti treba da se postaraju da sva stanovišta i stavovi zainteresovanih aktera budu na odgovarajući način razmotreni i uzeti u obzir prilikom kreiranja sektorskih politika, a u povratnim informacijama koje se moraju dostavljati građanima treba jasno naznačiti razloge za donošenje odluka o prihvatanju ili neprihvatanju određenih predloga. Taj inkluzivni pristup omogućuje da sve sektorske politike budu zaista relevantne, zasnovane na čvrstim dokazima, da se u njima vodi računa o svim isprepletanim potrebama i da budu responzivne prema javnim zahtevima.

Lokalne vlasti takođe treba da angažuju funkcionere koji su obučeni za vođenje javnih konsultacija i treba da osiguraju da se građanima bez odlaganja dostavljaju sveobuhvatne povratne informacije.

Takvi inkluzivni pristupi osiguravaju da će lokalne vlasti donositi bolje i relevantnije odluke koje će uvek odražavati interes javnosti i koje će svi građani moći dobro da shvate. Uporedo s tim lokalne zajednice mogu da razviju održivi kapacitet za izražavanje sopstvenih zabrinutosti, za kreiranje rešenja i nadzor nad valjanim sprovođenjem tih rešenja, što će sve imati za posledicu veće poverenje javnosti u isporuku lokalnih usluga.

Otvoreno kreiranje politike

Otvoreno kreiranje politike je širok pojam koji označava razvoj sektorske politike koji je transparentan i participativan. Na taj način se opisuje kreiranje politike i donošenje odluka prilikom čega se uzimaju u obzir svi najnoviji interaktivni instrumenti koji otvaraju proces kreiranja politike za učešće raznih aktera u svetu koji je u sve većoj meri digitalan. Ne postoji samo jedan put koji vodi ka otvorenom kreiranju politike: za različite političke odluke biće potrebni različiti pristupi.

Međunarodni standardi

Pristupi za otvoreno kreiranje politike omogućuju vlastima da postignu bolje koncipirane i na većem broju činjenica i informacija zasnovane političke ishode primenjujući saradničke procese u kojima se uzima u obzir mnoštvo različitih perspektiva i vidova stručnog znanja. Razni digitalni alati i analitičke tehnike primenjuju se kako bi svaka sektorska politika bila u većoj meri zasnovana na dokazima i kako bi joj konkretni podaci služili kao pokretač. Modeli angažovanja mogu obuhvatiti reprezentativni građanski panel, pokretanje akcije za prikupljanje političkih ideja i korišćenje kolektivne inteligencije za oslanjanje na kolektivno znanje i iskustvo raznovrsne javnosti.

Pomoću otvorenih podataka i angažovanjem građana može se postići da se donose utemeljenije i inkluzivnije odluke i može se primeniti više inovacija, kako u procesima kreiranja politike, tako i u procesima donošenja političkih odluka koje proističu iz takve politike. Da bi se u najvećoj mogućoj meri uvećale moguće dobiti od otvorenog kreiranja politike, lokalne vlasti mogu formirati tim za vođenje otvorene politike koji će objavljivati sve podatke na osnovu kojih su razrađivane i kreirane političke odluke i obučavati političke funkcionere za rad sa podacima koji će omogućiti kreiranje politike utemeljene na što većem broju podataka i informacija.

Iako ne postoje konkretni standardi za kreiranje otvorene politike, sledeći instrumenti mogu biti korisne referentne tačke:


Dobre prakse

Participativno kreiranje budžeta

Jedan od oblika angažovanja građana i njihovog učestvovanja u izradi budžeta – participativno budžetiranje – poziva građane i grupe iz zajednice da predlože nove inicijative ili poboljšanja javnih usluga koja treba finansirati iz budžetskih sredstava lokalne vlasti. Različiti modeli obuhvataju glasanje građana, koje se često odvija onlajn, o različitim projektima. Na taj način obezbeđuje se put kojim građani zajednice koji to žele mogu neposredno da učestvuju u odlučivanju o tome kako treba trošiti javni novac. Na taj način stvaraju se mogućnosti za angažovanje, obrazovanje i osnaživanje građana. Na taj način se takođe može promovisati transparentnost, a transparentnost, s druge strane, može pomoći smanjenju neefikasnosti i korupcije.

Međunarodni standardi

Participativno budžetiranje započelo je u Porto Alegreu u Brazilu krajem osamdesetih godina 20. veka i otada se raširilo po celom svetu. Da bi se osiguralo da taj proces bude inkluzivan i da se njime stigne do različitih grupa, uključujući manjinske grupe i grupe građana koji su u nepovoljnom položaju, potrebno je omogućiti da se i onlajn i u ličnom kontaktu prezentiraju informacije i pruži podrška građanima i različitim grupama u zajednici i svim zainteresovanim akterima da bi oni bili upućeni u to kako da pripreme predlog za razmatranje. Uvođenje rodno osetljivog participativnog budžetiranja može povećati obuhvat i dostupnost i može se planirati u tesnoj saradnji sa lokalnim građanskim grupama, s posebnim naglaskom na inkluzivnost.

Iako ne postoje konkretni standardi za participativno budžetiranje, sledeći instrumenti služe kao referentni materijal:


Dobre prakse

Javne konsultacije

Javne konsultacije predstavljaju zvanični i često zakonom propisan proces u kome građani i drugi zainteresovani akteri iznose svoje stavove u ključnim fazama političkog procesa. Javne konsultacije se mogu voditi i onlajn i oflajn ili mogu predstavljati kombinaciju oba ta načina. Njihovi glavni ciljevi jesu poboljšanje efikasnosti, transparentnosti i učešće javnosti u donošenju važnih odluka. Ako se obavlja blagovremeno i delotvorno, proces javnih konsultacija može poboljšati kvalitet odlučivanja, unaprediti rentabilnost, omogućiti postizanje održivijih političkih rešenja i može generisati veće poverenje javnosti u sam proces političkog odlučivanja.

 

Međunarodni standardi

Razni oblici konsultacija kreću se u širokom dijapazonu, od informisanja i konsultovanja građana do akcija za prikupljanje ideja o tome kako unaprediti sektorsku politiku, debata i skupova na kojima građani mogu da razvijaju potencijalna politička rešenja na osnovu kojih je potom mogućno donositi odluke i saradnje u kojoj preduzeća od socijalnog značaja, organizacije civilnog društva ili ekspertske grupe učestvuju ili u kreiranju usluga ili u pružanju tih usluga.

Da bi se poboljšala inkluzivnost i efikasnost javnih konsultacija, svaka lokalna vlast treba da teži tome da formira jedinicu koja će preuzeti odgovornost za koordinisanje smernica i procedura za sprovođenje javnih konsultacija i za to da obezbedi da se sve to odvija u skladu sa merodavnim zakonodavstvom. Takva jedinica treba takođe da se bavi obučavanjem funkcionera u raznim odeljenjima uprave ili onih koji vode javne konsultacije. U slučaju manjih lokalnih vlasti čiji su resursi ograničeniji, odgovarajuća jedinica u nadležnom ministarstvu centralne vlasti, kao što je ministarstvo lokalnog i regionalnog razvoja, može da obezbedi takvu obuku i podršku za koordinisanje i ažuriranje smernica i procedura za odvijanje javnih konsultacija na lokalnom nivou.

Iako ne postoje konkretni standardi za sprovođenje javnih konsultacija, sledeći instrumenti mogu poslužiti kao koristan referentni materijal:


Dobre prakse

Javne peticije

Javne peticije omogućuju građanima da pokreću pitanja kod javnih vlasti. Broj prikupljenih potpisa može ukazati na nivo podrške pokrenutim pitanjima. Cilj peticija jeste ili da se naglasi značaj nekog pitanja ili da se zahteva da se preduzmu neki konkretni koraci. Peticije su često inspirisane aktivnošću civilnog društva, ali se one u sve većoj meri podnose preko zvaničnih, često onlajn platformi, i to tako da na peticije sa određenim unapred utvrđenim brojem potpisa sledi zvanični odgovor.

Međunarodni standardi

Važno je da zvanični odgovor bude dat bez odlaganja i da se u  odgovoru na javnu peticiju jasno i argumentovano obrazloži zašto je odluka doneta ili nije doneta.

Da bi javne peticije mogle da postanu instrument koji ima stvarni odjek u široj javnosti, lokalne vlasti i organizacije civilnog društva treba da podignu svest o prirodi peticija i procedurama za prikupljanje potpisa i za podnošenje peticija u opštinama. Takođe treba razjasniti status elektronskih potpisa kako bi se osiguralo da postoji puna transparentnost kada je reč o uslovima koje javna peticija mora da ispuni da bi se na nju zvanično odgovorilo.

Sledeće međunarodne konvencije i standardi odnose se na javne peticije:


Dobre prakse

Lokalni referendumi

Lokalni referendumi, koji su široko rasprostranjeni u državama članicama Saveta Evrope, pružaju lokalnim vlastima mehanizam na osnovu kojeg je mogućno utvrditi volju građana o konkretnim pitanjima koja se neposredno tiču njihove životne svakodnevice ili na osnovu kojeg građani predlažu da se pokrene inicijativa za koju bi oni želeli da se sprovede ili čak sprečavaju sprovođenje neke planirane odluke.

Međunarodni standardi

Kada referendum pokreću građani ili grupe zainteresovanih aktera, on može predstavljati deo kampanje protiv nečega za šta se pretpostavlja da će štetno uticati na život građana ili na prirodnu sredinu, kao što je recimo plan za izgradnju novog industrijskog parka, tunela za preusmeravanje vozila ispod rečnog korita ili neki drugi urbanistički poduhvat. Onda kada postoji i zakon koji omogućuje da se održavaju lokalni referendumi i kada postoje smernice o tome kako održati referendume, obično je utvrđen minimalni procenat birača čiji su potpisi potrebni da bi se pokrenuo referendum. U nekim slučajevima gradonačelnik ili izabrano gradsko veće mogu takođe doneti odluku o načinu na koji će biti formulisano pitanje na lokalnom referendumu. Zavisno od zakonodavnog okvira referendumi mogu biti obavezujući za lokalnu vlast ili pak mogu imati konsultativnu snagu, što znači da konačnu odluku ipak donosi izabrano gradsko veće.

Važno je da zakonsko rešenje i procedure budu jasni kako bi građani tačno znali okvir u kome će se delovati na osnovu rezultata referenduma i koji se odgovor očekuje od izvršne vlasti ili izabranog veća lokalne vlasti. Kao i kada je reč o javnim peticijama, i ovde je važno uzdizati svest o proceduri prikupljanja potpisa i statusu elektronskog potpisa kako bi se osiguralo da postoji puna transparentnost u vezi sa uslovima koji moraju biti ispunjeni da bi se referendum mogao održati. Transparentnost koja se odnosi na finansiranje političkih stranaka treba da bude primenjena i na finansiranje referendumske kampanje, uključujući utvrđene gornje granice troškova i naknadnu nezavisnu reviziju finansiranja i troškova.

Sledeće međunarodne konvencije i standardi odnose se na lokalne referendume:


Dobre prakse

Rizici od korupcije

U odsustvu etike i javne odgovornosti, razvijaju se korupcija i nesavesno postupanje, što pokriva osnove miroljubivog, prosperitetnog i pravičnog društva.

Korupcija je jedan od najvećih izazova na putu demokratije i vladavine prava. Ona dovodi do takvih odluka i takvog opredeljivanja resursa koji ne odražavaju interese javnosti, već umesto toga koncentrišu političku moć u rukama malobrojnih. S druge strane, korupcija dovodi do toga da politički lideri i institucije gube legitimnost i poverenje javnosti, što umanjuje njihovu sposobnost upravljanja.

Korupcija predstavlja veliku pretnju za održivi razvoj, povećava siromaštvo i nejednakost. Sledstveno tome, jačanje lokalne samouprave i njeno aktivno učestvovanje u borbi protiv korupcije predstavlja jedan od osnovnih preduslova demokratskog razvoja. Korupcija na lokalnom nivou je specifična pojava koja zahteva specifičan pristup prilagođen svakoj opštini.

Korupcija takođe izaziva neefikasnost i neefektivnost lokalnih i regionalnih vlasti u obavljanju dužnosti koje su im poverene. Usled toga donose se odluke koje se ne temelje na onome što predstavlja interes društva u celini, nego lični interes donosilaca odluka i njihovih saradnika. Zbog toga se javni novac troši u pogrešne svrhe, a ugovori se dodeljuju lošijim ponuđačima, što sve dovodi do pogrešnog opredeljivanja budžetskih sredstava. U najgorem slučaju korupcija omogućuje javnim funkcionerima da zloupotrebljavaju novac i resurse koristeći svoj položaj da bi se bogatili nauštrb onih kojima su inače dužni da služe.

Jedan od najvećih izazova društava širom sveta jeste razvoj odgovornog i transparentnog sistema koji obezbeđuje delotvorne javne službe i usluge. Zbog toga što su toliko blizu javnosti, lokalne vlasti su u odličnom položaju da se hvataju ukoštac s tim izazovom i da se bore protiv korupcije i sprečavaju je na lokalnom nivou.

U skladu sa aktuelnim trendom decentralizacije lokalnim vlastima se ne poveravaju samo resursi nego i diskreciona ovlašćenja za korišćenje tih resursa. Na taj način lokalne vlasti imaju potencijal ili da smanjuju korupciju i poboljšavaju službe na lokalnom nivou ili da, u suprotnom slučaju, pojačavaju korupciju i pogoršavaju kvalitet pruženih usluga.

Korupcija takođe može dovesti do toga da se javni funkcioneri imenuju na osnovu favoritizma, a ne na osnovu zasluga, što onda znači da lokalne i regionalne vlasti nemaju pristup najboljim i najizraženijim talentima. Usled toga se javlja plodno tlo za dalju korupciju i još se više smanjuju efikasnost i efektivnost lokalne uprave.

Neefikasne i nedelotvorne organizacije u kojima su zaposleni ljudi koji su na svoje položaje došli na osnovu nekih drugih kriterijuma, a ne na osnovu zasluga dovode do lošeg kvaliteta javnih usluga i infrastrukture, čime se još više erodira poverenje javnosti i legitimnost javnih institucija. Međutim, još je važnija visoka ljudska cena kojom se sve to plaća, a koja se izražava kroz siromaštvo, smrt, bolesti i ograničene životne šanse.

Naposletku, korupcija nanosi štetu privrednom razvoju. Ona dovodi do toga da se javni novac usmerava nekonkurentnim preduzećima, a ne onima koja nude inovativnije ili jeftinije proizvode i usluge. Nekonkurentna tržišta u kombinaciji sa negativnim uticajem korupcije na kvalitet lokalnih javnih usluga i infrastrukture znače da privredni život nema čvrst temelj (u smislu zaposlenih, bezbednosti, investicija itd.) na kome bi se mogao dalje razvijati. U krajnjem ishodu to sve može podstaći privatne i međunarodne investitore da počnu izbegavati ulaganje u područje o kome je reč.

Podmićivanje

Podmićivanjeje obećanje, ponuda, prihvatanje ili traženje lične koristi (npr. poklon, zajam, nagradu, uslugu, itd.) u zamenu za neetičku ili protivpravnu radnju. Podmićivanjeza posledicu ima odluke koje se ne donose u javnom interesu, što umanjuje poverenje javnosti u institucije i dovodi do loših javnih usluga.

Međunarodni standardi

Sledeće međunarodne konvencije i standardi se odnose napodmićivanje:


Sudska praksa

Sukob interesa

Sukob interesa postoji kada je pojedinac u poziciji da stekne ličnu korist iz radnji ili odluka koje donese u službenom svojstvu. Sukobi interesa – bilo da su stvarni, percipirani ili potencijalni–za rezultat imaju odluke koje jesu, ili se smatraju za nepoštene i donete iz ličnog interesa. To smanjuje poverenje javnosti u institucije i za posledicu ima lošije ishode za građane.

Međunarodni standardi

Sukob interesa je takođe obuhvaćen sledećim međunarodnim standardima i smernicama:


Sudska praksa

Pronevera

Pronevera je nezakonito prisvajanje novca, robe ili drugih sredstava od strane funkcionera kojem su povereni. To dovodi do gubitaka javnog novca, što smanjuje mogućnosti organa javne uprave da postupaju u interesu javnosti i ima za posledicu pogoršanje usluga i ishoda za građane. Tako se takođe narušava poverenje javnosti u vladu.

Međunarodni standardi

Kao jedna vrsta korupcije, pronevera je predmet sledećih međunarodnih standarda i smernica:


Sudska praksa

Prevara

Prevara je pribegavanje obmani kako bi se stekla nezaslužena ili protivpravna korist. Prevara narušava poverenje javnosti u vladu i smanjuje kapacitet vlade da postupa. Često dovodi do gubitaka javnog novca, što ugrožava javne usluge i sposobnost vlada da izađu u susret potrebama i težnjama građana.

Međunarodni standardi

Budući da predstavlja jednu vrstu korupcije, prevara je predmet sledećih međunarodnih standarda i smernica:


Sudska praksa

Nepotizam

Nepotizam je iskorišćavanje službenog položaja radi pribavljanja nezaslužene koristi za člana porodice ili prijatelja (npr. davanjem posla ili činjenjem usluge). Posledica nepotizma, a često i drugih oblika favorizovanja, je to što lokalne i regionalne vlasti nemaju pristup najkompetentnijima, a to sa svoje strane stvara plodno tlo za novu korupciju i smanjuje efikasnost i delotvornost uprave.

Međunarodni standardi

Budući da predstavlja jednu vrstu korupcije, nepotizam je predmet sledećih međunarodnih standarda i smernica:


Sudska praksa


Deprecated: html_entity_decode(): Passing null to parameter #1 ($string) of type string is deprecated in /home/alliance-beopen/public_html/theme/footer.php on line 24